Vinska priča sa Igorom Lukovićem

Vinska priča sa Igorom Lukovićem
14. juna 2015. Svet Vina

Vinska priča sa Igorom Lukovićem

Na manifestaciji „Winterfest“ 2015. godine, puno se govorilo o kvalitetu vina iz Srbije i o širenju vinske kulture. Nosioci vinske kulture su na prvom mestu vinari, zatim publicisti, somelijeri i svi oni koji vole da konzumiraju vino. Kvalitet srpskih vina je nešto na čemu moramo nastaviti da insistiramo. Moramo da verujemo sebi da imamo dobra i kvalitetna vina što napokon potvrđuju i zaslužene nagrade na međunarodnim sajmovima. O ovim temama sam imao priliku da razgovaram sa glavnim i odgovornim urednikom renomiranog magazina „Vino & Fino“, predsednikom udruženja somelijera Vojvodine, vinskim sudijom, eno-gastro publicistom, Igorom Lukovićem

Igore, ti insistiraš na tome da ti se ljudi obraćaju sa ti, nikada sa Vi, pa tako počinješ i svoja predavanja u školi za somelijere i na drugim vinskim obukama, zašto je to tako?

Istina je to što si naveo. Ja poštujem bonton i nemam ništa protiv standarda u komunikaciji kojih se treba držati. Međutim, kada sam u situaciji da predstavljam neku vrstu autoriteta grupi ljudi kojoj držim predavanje i prenosim znanje, insistiram na tome da se poštovanje stiče na jedan drugačiji način. Prazna forma ne ispunjava sadržaj. Pravo poštovanje dolazi iznutra. Ne želim da u odnosu sa sagovornicima i svojim učenicima gradim neku vrstu veštačkog ili nametnutog autoriteta, nego želim da sa onima koji me slušaju budem ravnopravan, jer tako svoje znanje koje pokušavam da prenesem drugim ljudima stavljam na test. Uvek sam otvoren za pitanja, komentare i spreman da promenim svoje stavove ako se pokaže da nisam u pravu. Oni koji dolaze na vinske obuke trebaju da budu ravnopravni sa onim ko im predaje i trudi se da im prenese znanje, mislim da je to lakši put i da se poverenje lakše osvaja na taj način.

Diplomirao si književnost, postao novinar. Kada je velika ljubav prema vinu počela da utiče na tok tvoje karijere?

Zapravo, apsolvirao sam književnost, a diplomirao novinarstvo. Poprilično davno, od detinjstva gajim strast i prema hrani i prema vinu. Još dok sam radio kao radijski novinar amaterski sam se bavio vinima. Pokušavao sam da naučim nešto iz tada dostupne literature koja je bila prilično oskudna, a ni internet  nije bio tako brz niti je bio tolika riznica informacija kao danas. Uz radijsko novinarstvo bavio sam se i izdavanjem jednog gastronomskog magazina. Možda je pretenciozno reći da je to tada bio pravi magazin, ali se u svakom slučaju radilo o nekom vidu publikacije. Magazin se zvao „Gurman“, a kasnije je tu bila i publikacija „Gastro Svet“ u kojoj smo se, osim hranom, bavili i vinima. To sve me je privuklo  celom tom svetu i tada sam i upoznao ljude koji se vinima bave profesionalno. U momentu kada sam napuštao novinarstvo, bilo je logično da u Novom Sadu otvorim vinoteku pošto 2005. godine u Novom Sadu nije postojala ni jedna. Vinoteka mi je do kraja odškrinula vrata celog vinskog sveta. Nakon otvaranja te prodavnice edukovao sam se, završio vinske škole i obuke. Jedno vreme sam radio kao pridruženi trening menadžer za ispostavu Američke asocijacije somelijera u Srbiji, Belgrade Wine School. Nakon toga je formirano udruženje somelijera Vojvodine. U jednom momentu vratio sam se svojoj  izvornoj profesiji pošto volim da pišem i da pričam. Spojio sam lepo i korisno i sa prijateljima formirao vinski magazin „Vino & Fino“ koji sada ulazi u četrtu godinu poslovanja.

Koji su, po tebi, najbitniji i glavni nosioci širenja vinske kulture u Srbiji?

Ima ih nekoliko. Vinska kultura u Srbiji razvija se geometrijskom progresijom. Nosioci su, pre svega, sami vinari. Sa druge strane i tržište je dovoljno sazrelo da je moglo da prihvati dobra vina iz Srbije, kao i neka iz uvoza. Na popularizaciji vinske kulture najpre su radili publicisti i somelijeri, uz same vinare. Mislim da je Srbija na jako dobrom putu i da rastemo iz dana u dan. U hodu preležavamo dečje bolesti. Ne treba nam zameriti zbog grešaka koje pravimo, pošto brzo učimo i napredujemo.

Koliko laici, ljudi koji nemaju završene vinske škole i kurseve somelijera, koji nisu iz vinske priče ali vole da uživaju, konzumiraju vino i pišu o vinu iz entuzijazma mogu da doprinesu ili štete razvoju i širenju  vinske kulture?

 Oni su osnovna i noseća grana vinske kulture. Bez entuzijasta i potrošača vina ne bi bilo, jer ono je njima  i namenjeno. Što više budemo imali ljubitelja vina to će nam biti bolje, jer je razvoj vinske publike i krajnji cilj. Ako postoji tržište, biće i sve boljih vina!

Da li ti preferiraš vina iz Srbije ili  vina iz inostranstva, s obzirom na očigledno poboljšanje kvaliteta vina iz Srbije?

Naravno da preferiram vina iz Srbije, ali volim da probam i vina iz svih mogućih regiona u svetu. Veoma volim autentične i lokalne priče odakle god da dolaze. Bez obzira da li su vina napravljena od lokalnih ili internacionalnih sorti, volim vina u kojima se oseti izraz podneblja i lični pečat vinara. Ne volim bezlična vina i vina koja nemaju karakter, koja su pravljena sa ciljem da ugode širokoj publici.

Kojih pet vina iz Srbije i kojih pet vina iz inostranstva bi izdvojio na ovogodišnjem Winterfestu?

Da naglasim, vina neću rangirati, već samo nabrojati.

Od vina iz Srbije ponuđenih na Winterfest-u 2015. izdvojio bi Franc Cabernet Sauvignon vinarije „Radovanović“, Vrtlog iz vinarije „Janko“, Pinot Blanc vinarije „Zvonko Bogdan“, Shiraz iz vinarije „Erdevik“ i penušavi Brut vinarije „Kovačević“. Od uvoznih vina ponuđenih na Winterfest-u 2015. Najbolji utisak na mene ostavili su Merlot signature 2012 vinarije „Kamnik“ iz Makedonije, Graševina vinarije „Trs“ iz Hrvatske, Shiraz opet iz vinarije „Kamnik“ iz Makedonije, Bela voda crvena „Tikveš“ i Zlatna Radgonska penina vinarije „Radgonske Gorice“ iz Slovenije.

Ko su somelijeri, sta oni rade i kako postati somelijer u Srbiji?

Somelijeri su pre svega trgovci vinom u ugostiteljskim objektima. Kada danas u Srbiji nekom kažete da ste somelijer, to stvara poprilično široku sliku i uglavnom svi pomsile na nekog poznavaoca vina. Istina, somelijer mora da bude i poznavalac vina, ali somelijerstvo kao zanat je vezano za ugostiteljstvo. Somelijer je osoba koja nabavlja, čuva, servira na pravi način i uparuje vina sa hranom. On mora da poznaje vina i da ima široku sliku o njima. Često se dešava da su oni koji imaju zvanje somelijera u praksi publicisti, trgovci ili menadžeri u vinskim kompanijama. Naše obuke često pohađaju i polaznici koji studiraju tehnologiju proizvodnje vina ili poljoprivredni fakultet. Oni su tu kako bi popunili rupe u znanju, najpre iz senzorike i poznavanja vina iz raznih svetskih regija. Somelijer u Srbiji može da se postane završavanjem jedne od dve međunarodno priznate škole. Prva je škola koju organizuje Udruženje somelijera Srbije SERSA u Beogradu, a druga je ona koju u Novom Sadu i drugim gradovima Pokrajine, organizje Udruženje somelijera Vojvodine, takođe članica SERSA. Obe obuke realizuiju se po identičnom programu sertifikovanom od strane Međunarodne asocijacije somelijera ASI.

Sa kakvim vinima bi Srbija mogla da zauzme poziciju na svetskom tržištu?

Srbija bi na međunarodnom tržištu morala da postane prepoznaljiva po autentičnosti. Moramo insistirati ne samo na autentičnim sortama nego i na autentičnoj interpretaciji internacionalnih sorti. Da verujemo sebi, svojoj tradiciji i svom teroaru. Kako je već rečeno na jednom od panela na Winterfestu, moramo da verujemo sebi, da shvatimo da imamo dobra vina, što napokon potvrđuje sve veći broj nagrada. Internacionalni autoriteti iz vinskog sveta visoko ocenjuju vina iz Srbije. To dokazuje da smo na dobrom putu. Ono šta ne smemo da dozvolimo je da napadnemo svetsko tržište pristupačnim, jeftinim, bezličnim  i masovnim vinima. Ne smemo pokušavati da se stranim potrošačima dodvorimo samo cenom. Dugoročni efekat ovakvog istupa na svetskom tržištu bio bi percepcija Srbije kao regiona u kom se proizvode jeftina vina što, ponavljam, ne smemo da dozvolimo. Srbija mora da insistira na sopstvenom kvalitetu i autentičnosti svojih vina.

3,111 total views, 4 views today